Novi (stari) sajt - www.danijelaruzicic.com

Od sada moje tekstove i analize možete pratiti na sajtu: www.danijelaruzicic.com

Politička scena u Srbiji - tragikomedija gde na kraju gine narod

Srpska politička scena danas je najbolji primer kako funkcionišu interesne grupe. Neosporno je, naravno, da iza svake politike stoji neki interes, a taj interes kada se ogoli do kraja svakako se može izraziti u matemetičkom izrazu savremenog boga, prepoznatom u vidu ogromne svote novca smeštenih na veliki broj bankovnih računa, uglavnom u inostranstvu. Ovo je primaran cilj političara u Srbiji. 

Biti slobodno misleći interelektualac, gledajući kroz istoriju, kako onda tako ni danas, nikada nije bilo nešto što se cenilo i što bi postalo ideal ka kome bi težili svi oni koji znaju kako upotrebiti svoj mozak. Zašto je to tako jednostavno, može se postaviti pitanje: Kako bi uzor bio neko ko po cenu svog slobodnog razmišljanja i promišljanja svojevoljno pristaje da bude gurnut na marginu društvu, odnosno da se odriče udobnosti koje mu pruža prosek i povinovanje nametnunim formama ponašanja u zamenu za određeni životni standard?

Ko je danas uopšte vlast?

Ko je danas vlast je podosta kamuflirano, ali sve više postaje jasno da svetom upravljaju multinacionalne kompanije i pojedine javne ile tajne grupe pojedinaca (uglavnom super bogatih) koji se skrivaju iza kojekakvih imena uglavnom asocijativno vezanih za brojeve (Trilatera, G7, i slično), ili za globalni pogled na svet (globalizaciju) i njegove probleme (Svetska banka, MMF, itd.). Naravno da formalnu vlast u svetu, kao i kod nas oponašaju političke stranke kroz formu demokratije (uglavnom lažne) i tako drže narod u pokornosti i isključivo u svom interesu i interesu stvarnih vladara sveta. 

Kome još trebaju intelektualci i visokoobrazovani ljudi?

Danas u Srbiji vrediš samo onoliko koliko imaš na bankovnom računu i potpuno je nebitno kako si to stekao. Posle sve ide samo od sebe, jer danas u Srbiji ne smeš biti pametan, ni sposoban, ni obrazovan, važna je samo članska karta koja otvara sva vrata koja čuvaju ključari sa istom bojom članske karte i to je to. Ulicama Beograda i Srbije može hodati hiljade Tesli, Milankovića, Pupina, Boškovića i sličnih umova koje je istorija slučajno usput zabeležila, jer u ta vremena još nije bila izmišljenja demokratija raznobojnih članskih karti, kao što je to danas. Danas oni ne bi imali nikakve šanse da ih neko zameni, jer glavne zvezde su upravo oni, političari (umišljeni bogovi koji misle da su nezameljivi i koji svoje postojanje estradizuju do apsurda).

Da li su političari u Srbiji najbolji glumci svih vremena?

Izbori se u Srbiji prenose kao da su finale kupa šampiona u fudbalu, pri čemu se kompletan narod podstiče da se navijački postavlja prema kandidatima i da svoju energiju troše na procenjivanje ko je bio manje nervozan, ko je bio elegantnije obučen i ko je bolje izreklamirao svoju ulogu naučenu poput holivudskih glumaca kada primaju Oskara.

I kada izbori prođu, kada se strasti suprotstavljenih strana vrate u normalne okvire, narod bez obzira za koga je glasao već nakon nekog vremena oseća neku gorčinu i ima dojam da je prevaren, ali ne zna ni kad ni kako, a naši politički glumci se međusobno druže po skupštinskom restoranu i drugim elitnim mestima smišljajući novi ''teatar'' za masu bez članskih karti.

I jedini koji ih zaista ljute i koje mrze su oni malobrojni slobodno misleći ljudi koji opet neće izaći na glasanje i koji opet odbijaju da progutaju floskule o nesavršenoj demoktariji, i kako je oni predstavljaju ''koja nema alternativu''. Međutim, i za njih ima leka, oni neka laju, a okovi su već formalno postavljeni i napad na njihovu legalnost bio bi napad na državu, a to je već greh koji se ne oprašta. Važno je samo da ovce nastavljaju davati vunu bez ikakve pobune, a pogotovo ne smeju da se pitaju zašto je daju i kome je daju.

Kako sve ovo funkcioniše kod nas?

Na primer, najbolji primer je Zakon o finansiranju političkih stranaka (postoji i Zakon o finansiranju političkih aktivnosti). Ovde se neću baviti analizama zakona, ali želim naglasiti da je, na primer, Zakon o finansiranju političkih stranaka donesen pod geslom da se njime uvodi red u finansiranje političkih strana i uvodi red u način finansiranja izbora kako bi se sprečile zloupotrebe. I to sve jednim delom verovatno Zakon i reguliše, ali pritom se provlači nešto za šta mislim da nema opravdanja, pogotovo u zemlji koja finansijski grca u dugovima, a perspektiva oporavka nije nimalo ružičasta ili bar neće biti takva u narednih deset godina. A to je, ništa drugo do obaveza finansiranja političkih stranaka odnosno troškova izbora iz budžeta države. 

Za ovaj tekst je potpuno nebitno ko treba i po kojem odnosu odvajati za te troškove, nego je krucijalno pitanje zašto uopšte iz budžeta treba plaćati troškove političkih stranaka i lažno predstavljenih ''nezavisnih'' pokreta?

Naime, koja je korist za društvo to što ćemo plaćati (novčano nagrađivati) političare koji su na izborima dobili najviše glasova?

 

Pa zar se oni nisu takmičili za ta mesta iz razloga što žele svoje umeće i znanje upotrebiti za boljitak društva u celini, a ne zato da bi u nekakvoj lažnoj političkoj borbi ostvarili neka mesta koja im nose i finanijske bonuse. Zar nije apsurd da u državi kojoj je ekonomija na kolenima i u kojoj samo retke kompanije i pojedinci posluju pozitivno, dok političke stranke iskazuju pozitivne poslovne rezultate u višemilionskim iznosima?

I kakve sad veze imaju slobodno misleći intelektualci sa početka ovog teksta sa tekstom ispod? Pa imaju itekakav budući da su oni ostali poslednja brana zdravog razuma koja može pokrenuti promenu apsurdnih i nepravednih propisa, promenu kompletnog sistema, itd. 

Ima li rešenja?

Ključ svega je da na prvo mesto ispred svega treba staviti Interes Naroda (IN). Interes Naroda (IN) je namerno napisano velikim slovima jer u Narod ubrajam sve građane Republike Srbije jer to zaslužuju.

Interes Naroda (IN) je onaj interes koji će donositi dobrobit većini stanovnika jer je nemoguće udovoljiti svima i koji će omogućiti održivi razvoj na način da njene lepote, prirodni resursi i ostala bogatstva budu sačuvani i za potomstvo koje će tek doći.

Neko mora reći dosta ”teatru apsurda“ u kome živimo već dugo vremena i kao hrčak u kavezu trčimo, a da se ne pomeramo sa mesta bez obzira koja nas ”članska karta“ vodila, jer ”članske karte“ brinu samo o sebi i drugim ”kartama“ iste boje, a narod je tu da ćuti, radi, daje vunu i jednom u četiri godine uđe u gladijatorsku arenu kao kulisa za megdan ”raznobojnih sivila“ u tragikomediji zvanoj ”demokratija na delu“ u kojoj na samom kraju tragično gine sam Narod.

Kao mlade studente jedan profesor nas je učio da se i loši propisi moraju poštovati (uz naše veliko negodovanje) jer bi njihovo nepoštovanje dovelo do anarhije u društvu, a najjači mu je argument za takav stav bilo to da se loši propisi uvek mogu ili ukinuti ili promeniti. Kao legalisti ovo pravilo bi trebali poštovati, ali ko će pokrenuti ukidanje ili izmenu loših propisa, ako to neće oni koji su ih doneli, a Narod to ne vidi, ne zna kako ili izlaz vidi u anarhiji? Upravo zbog toga neko treba podići glas, a to su slobodno misleći intelektualci koji moraju prekinuti čuveno ćutanje i reći ”bobu bob i popu pop“.

Lov u mutnom – restruktuiranje ''Agrokora'' strateška igra velikih sila

Prvi deo teksta, finansijsku analizu koncerna ''Agrokor'' možete pročitati na sajtu, Nove Sprske Političke Misle, na sledećem linku Finansijska (ne)održivost ''Agrokora''

Problem za Srbiju će nastati onog trenutka kada prinudna uprava „Agrokora” odluči da proda akcije koje firme iz koncerna imaju u drugim kompanijama van Hrvatske ili da likvidnost čuva tako što će novac prebaciti odande gde ga ima. U ovom slučaju, to će biti iz Srbije. „Agrokor” je odavno prestao da bude samo hrvatski problem. Ivica Todorić, vlasnik „Agrokora”, više ne drži sudbinu svoje imperije u rukama. Za razliku od svih država u regionu, jedino predstavnici Srbija tvrde da u poslovanju ''Agrokorovih'' firmi u Srbiji nema problema. To je potpuna laž, a nije ni prva niti poslednja izrečena u nizu istorijskih lažnih izjava.

U trenutku kada su banke i „Agrokor” potpisali takozvani sporazum, u kojem su se obavezali da kao kreditori neće pokretati naplatu svojih potraživanja pod uslovom da se firma uvede u proces restrukturiranja pod palicom konsultanata koje su banke angažovale. Radi se, pre svega, o dve najveće ruske banke, VTB i Sberbanci, kojima „Agrokor” duguje više od 1,7 milijardi evra. Još je poznato da su dugovi prema kreditorima koji imaju tzv. PIK obveznice negde oko 650 miliona evra, a to je pozajnica Dojč banke. To je, uostalom, bio i zadatak Antonija Alvareza iz konsultantske kuće „Alvarez i Marsal” i njegovog tima, koji će zajedno sa stručnjacima iz „Dilojta i Makenzija” radio na procesu restrukturiranja giganta u nokdaunu. 

Hiljade ljudi ugroženo je u Srbiji i vrlo je moguće da će određeni procenat ostati bez posla. O tome bi trebalo obavestiti čitavu javnost. „Agrokor” je u Srbiji vlasnik „Frikoma”, „Dijamanta” iz Zrenjanina, „Kikindskog mlina” a.d. i trgovinskog lanca u kojem su maloprodajni objekti i distributivni centri „Idea”, „Merkator” i „Roda”. Sve u svemu, Todorić u Srbiji zapošljava više od 11.000 ljudi direktno, dok niko nije precizno utvrdio tačan broj radnika i poljoprivrednika koji rade za firme koje su u Srbiji dobavljači kompanijama pod kontrolom „Agrokora”. Broj se svakako meri desetinama hiljada. Tako „Merkator S”, koji je vlasnik trgovinskih lanaca „Idea”, „Roda” i „Merkator”, zapošljava blizu 9.000 ljudi. Prošle godine imali su promet od 1,2 milijarde evra i dobit od tri miliona evra na kraju godine. Vlasnik ove firme je poslovni sistem „Merkator” d. d., čiji je opet direktni vlasnik „Agrokor”. 

„Dijamant” iz Zrenjanina zapošljava blizu 800 radnika i prošle godine je imao promet od približno 110 miliona evra, uz uknjižen gubitak od tri miliona evra. Vlasnik 96,14 odsto akcija „Dijamanta” a.d. je „Agrokor” iz Zagreba. „Kikindski mlin” a.d. je imao promet prošle godine od 11 miliona evra i zabeležio je gubitak do 150.000 evra. Vlasnik mu je „Dijamant” a.d. iz Zrenjanina. „Frikom” je u većinskom vlasništvu „Agrokorove” kompanije „Ledo” iz Hrvatske i prošle godine je imao 100 miliona evra prometa i dobit mu je bila 12 miliona evra. Na prvi pogled, čini se da su „Agrokorove” firme u Srbiji finansijske zdrave. Međutim, s obzirom na to da su Alvarez i njegov tim već naišli na praksu koju je Todorić upražnjavao, a to je da se neke pozicije vode vanbilansno, u konkretnoj finanijskoj analizi u daljem delu teksta će se to i potvrditi.

Da li je ''Agrokor'' - ruska satisfakcija za aroganciju Zagreba?

U krizi oko Agrokora glavnu reč vode banke iza kojih stoji ruska država. Iskorišćava li Kremlj ovu situaciju za svoje političke interese kako bi poručila da nije zadovoljna dosadašnjom politikom Zagreba naspram Moskve? Negde oko 1,7 milijardi evra duga koji ima ‘’Agrokor’’ otpada samo na Sberbanku. Činjenica da iza njih stoji ruska država postavlja pitanje u kojoj meri u pozadini stoje strateški interesi Rusije. Srpska javnost jednom mora da shvati da je do sada Ruska Federacija na Balkanu imala samo ekonomske interese i da je više ništa nije interesovalo. Najbolji primeri za to su NIS u Srbiji ili rafinerije u Bosanskom Brodu.

Ruske frustracije, možda?!

Rusija ostvaruje uticaj u nizu balkanskih zemalja, od Srbije, Makedonije, Bosne i Hercegovine - preko Republike Srpske - pa do Kosova, gde deo odluka zavisi od odluka u UN, u kojoj Moskva ima moć veta. Rusija koristi činjenicu da Evropska unija samo priča o proširenju, a zapravo ne želi primiti navedene zemlje. To otvara prostor svima drugima - Turskoj, Rusiji ili SAD-u. Situacija s ''Agrokorom'' takođe je korak prema proširenju ruske prisutnosti. Iako Rusi tvrde da imaju samo ekonomske interese, iz kojih, dakle, ''Agrokor'' ne bi izlazio, mislim da imaju i političke. 

Osim toga, znamo da je u njihovoj spoljnoj politici ''Gazprom'' vrlo moćno sredstvo širenja političke, sigurnosne i strateške moći. To jeste svakako ekonomija, ali tu idu i odnosi međuzavisnosti koje koriste ruskoj poziciji u zemljama energetski vezanim uz Rusiju. Treba spomenuti i da je Moskva frustrirana ograničenjima koje su balkanske zemlje, sledeći politiku EU-e, postavile ruskom kapitalu i zbog kojih ona trpi štetu. Slično važi i za slučaj Južnog toka u Bugarskoj, a naredni problem su sankcije Evropske unije prema Rusiji. Osim toga, ruski kapital je u zemljama zapadnog Balkana daleko slabiji što je to kapital iz zapadnih zemalja.

Loši hrvatsko-ruski odnosi- da li je Kremlj dočekao svojih pet minuta?

Čitavu priču oko ''Agrokora'' treba staviti i u kontekst loših hrvatsko-ruskih odnosa, koji su dugo bili zamrznuti, za što je dobrim delom odgovoran Zagreb. Iz ruske perspektive, problemi su počeli još u predsedničkom mandatu Stipe Mesića. On se zalagao za prijateljske odnose, ali nije uspeo uveriti Ivu Sanadera da zemlju ekonomski otvori prema Rusiji i Kini. Nakon Sanadera stvari se zaoštravaju i dolazi do prekida svake ozbiljnije saradnje. Potom je Hrvatska počela spominjati LNG terminal na Krku kao alternativu ruskoj energetskoj prisutnosti u istočnoj Evropi. I konačno, premijer Andrej Plenković je nuđenjem pomoći Ukrajini u mirnoj reintegraciji Donbasa i spominjanjem Krima navukao otvorenu ljutnju Moskve. Zagreb je i drugim potezima demonstrirao ignorisanje Rusije.

I Rusi imaju interesa da "samo” zarade

Ipak je moguće da se radi "samo” o ekonomiji. Sberbank i inače postoji na tržištu Hrvatske. Kapital će otići gde god ima interesa. To je ekonomski darvinizam. Ni italijanski, nemački ili austrijski bankari nisu kod nas došli kao humanitarna pomoć, nego da ostvaruju svoje interese. Postoje li ovde ipak neki politički razlozi? Taj scenario ‚pije vodu', ali ja to ne znam i ne mogu komentarisati. Zašto i Rusi ne bi imali interesa da, kreditirajući trgovinu, zarade? Nije nužno reč o političkom interesu. Kakvi god bili pozadinski razlozi, ''Agrokorom'' je dosada upravljao direktor za restrukturiranje Antonio Alvarez. On je na tu poziciju došao upravo na želju Sberbanke. Očigledno je da on nije u potpunosti uvažavao stavove Rusa, i time nije uspeo da ruski uticaj bude veći. ''Agrokor'' je, naime, samo polovinom hrvatska kompanija, a ostalim delom njena se delatnost prelila u napred spomenute države. 

Ukoliko bi se nova uprava vodila isključivo ekonomskim kriterijumima, kao što to rade svi veliki lanci, to znači robu sa najjeftinijim cenama. Teoretski je moguće da na policama ''Konzuma'' ili ''Idee'' ne bude niti jednog domaćeg proizvoda. Ne kažem da će se to dogoditi, samo da je to mogući scenario. 

Međutim, nas u Srbiji, treba da interesuje kome će biti prodata imovina od navedenih firmi ''Agrokora''? U sledećem tekstu, bavićemo se ‘’Lex Agorkorom’’- zakonom kakvog nema nigde u svetu, ali i poslovanju firmi u Srbiji na osnovu dostupnih i poslednjih finansijskih izveštaja.

Rudnici su naše nacionalno bogatstvo, a nalaze se u funkciji razvoja tuđih ekonomija

Resursi borskog i majdanpečkog rudarstva su neiscrpni jer dosad nije iskorišćena ni njihova polovina. Overene geološke rudne rezerve iznose oko 1,38 milijardi tona rude i sadrže oko 5,1 milion tona bakra, 202 tone zlata i 1.477 tona srebra. Potvrđeni resursi, sa prosečnom godišnjom eksploatacijom 26 miliona tona rude, garantuju proizvodnju bakra u narednih 50 godina.

Najznačajniji naši rudnici su rudnici bakra u Borskom regionu, koji se nalaze – sa topionicom i prizvodnjom bakra i plemenitih metala – u sastavu Kombinata RTB Bor. Ovaj Kombinat je ekonomski i strateški mnogo značajniji za zemlju od pažnje koja mu se pridaje. Umesto da postoji državna strategija za razvoj industrije na bazi ovoga vrednog metala i da se izvoze proizvodi sa višim fazama prerade – na našu žalost – izvoze se polufabrikati putem kojih se razvijaju tuđe ekonomije. Dakle, naše nacionalno bogatstvo je u funkciji razvoja tuđih ekonomija. Ovo je dokaz da nemamo strategiju planiranja razvoja, a niti kontinuitet bilo kakve, a kamoli odgovorne, ekonomske politike. Možemo samo konstatovati, da nema uspešne ekonomije bez znanja i stručnih ljudi, niti bez patriotske politike i odgovorne vlasti.

Ostali rudnici, iako nisu po značaju na nivou Borskih rudnika, ipak su veoma bitni kako sa ekonomskog, tako i sa strateškog aspekta. Teško bi bilo sve rudnike nabrojati i ponaosob opisati njihov značaj i karakteristike rudnih minerala i njihovu proizvodnju, pa ih zato neću ni pominjati. Ali, važno je istaći ono što je zajedničko za celokupno rudarstvo, odnosno današnji položaj rudarstva i politiku koja se vodi prema ovoj grani privrede.

Opšta je ocena, da je velika državna nebriga prema ovoj delatnosti, a posebno je nebriga izražena posle globalističke okupacije naše zemlje. Naime, neodgovorne vlasti su posle 2000. godine, provodeći neoliberalnu ekonomsku politiku, nastojale da totalno uruše ovu delatnost i da rudnike – kao najveće nacionalno bogatstvo – prepuste raznim multinacionalnim kompanijama iz neokolonijalnih zemalja. Tako su otuđene cementare, a samo sticajem okolnosti, RTB Bor i mnogi drugi rudnici su ostali pod nacionalnim okriljem.

Potrebno je pomenuti šta bi se desilo ako bi strateški rudnici otuđeni

Kao prvo, prirodno bogatsvo – koje ima kako ekonomski, tako i strateški značaj – eksploatisale bi kompanije iz neokolonijalnih zemalja, čime bi povećavale svoj uticaj na našu ekonomiju.

Drugo, strani vlasnici bi smanjili broj radnika i istovremeno povećali eksploataciju – najamnih radnika – onih koji bi ostali da rade. Na samom početku ne bi im smanjivali plate, ali ih zato ne bi ni usklađivali sa rastom troškova života.

Treće, smanjili bi sva socijalna izdvajanja, kao i izdvajanja za ostale društvene potrebe.

Četvrto, ekstrakcija u rudnicima ne bi se modernizovala niti bi se poboljšavali uslovi rada rudara.

Peto, u rudnike bi se ulagalo samo onoliko koliko je potrebno za veće ostvarenje profita, bez sagledavanja budućnosti i razvoja.

Šesto, profit od nacionalnog bogatstva izvozio bi se u tuđe ekonomije!

Nakon svega rečenog, može se konstatovati da ekonomski zločinci mogu davati nacionalne resurse tuđim eksploatatorima.

Naša zemlja je geološki nedovoljno istražena, a dosadašnja istraživanja ukazuju na bogatstvo raznih rudnih minerala. Zbog toga treba u narednom periodu povećati istraživačke radove u rudarstvu.

Energetika i rudarstvo su strateške, perspektivne i inicijalne grane privrede. Naime, energetika je osnov razvoja celokupne privrede, dok je rudarstvo strateška i inicijalna grana privrednog razvoja.

Od mineralnih sirovina počinje reprodukcioni lanac viših oblika proizvodnje. Zato u zemljama koje imaju odgovornu i patriotsku vlast – putem rudarstva – se multiplikuju privredni efekti, jer se na prerađenim sirovinama razvijaju viši tehničko-tehnološki oblici proizvodnje. Neodgovorne vlasti daju rudnike tuđim subjektima koji izvoze sirovine sa najnižim stepenom obrade. 

Od nametnute oktobarske revolucije u Srbiji do uspešne primene ''Vašingtonskog konsenzus-a''

Neoliberalizam, kao političko-ekonomska ideologija, nastaje sedamdesetih godina prošlog veka (kao recidiv liberalnog kapitalizma), čiji su rodonačelnici Fridrh Von Hajek (Fridrich Von Hayek) i Milton Fridman koji su dobili i Nobelove nagrade za ekonomiju i to Hajek 1974., a Fridman 1976. godine. Ova ideološka doktrina, uobličena u set ekonomskih mera i politika, najpre je implementirana 1973. godine u Čileu (zahvaljujući Čikaškom ekonomisti Miltonu Fridmanu) čije su posledice bile katastrofalne, a potom su takvu doktrinu podržali Margaret Tačer i Ronald Regan. Ta podrška je bila sasvim i logična, jer ova ideološka doktrina je i koncipirana u interesu moćnih i bogatih, a na štetu manje razvijenih i siromašnih zemalja.

Treba napomenuti da neoliberalizam nije koncept konzistentne teorije, već set ekonomskih politika koje su u funkciji krupnog finansijskog kapitala razvijenih privreda i trasirani put koji vodi manje razvijene zemlje u neokolonijalno ropstvo. Drugim rečima može se reći, da je ovo ideološki projekat neoliberalnog globalizma, koji teži da sveukupne društvene oblasti, ljudsko delovanje i odnose, prevede u oblast tržišta, a državu – koja bi trebala da vodi računa o opštim i nacionalnim interesima i interesima većine građana – potisne na margine uticaja. Zato se i kaže da je neoliberalizam ideologija tržišnog fundamentalizma gde ,,nevidljiva ruka” – a to je ruka moćnih koja po principu ,,sile jačeg” – treba da rešava i potčini sve ljudske prirode i društvene potrebe (ekonomiju, zdravstvo, obrazovanje, kulturu, odbranu i……) u korist bogatih.

Osnovni principi na kojima se temelji doktrina neoliberalizma jeste totalna privatizacija, deregulacija, liberalizacija, finansijska stabilizacija i neutralisanje državne uloge u svim sferama života sem u zaštiti interesa bogatih.

Neki od teoretičara neoliberalizma povezuju neoliberalnu doktrinu sa obiljem društvenih sloboda pa čak i sa slobodama pojedinaca. To je zaista pravi paradoks, jer neoliberalizam podržava samo slobodu moćnih društava i pojedinaca tako što im daje pravo i slobodu da ekonomski ugrožavaju živote manje moćnih i društava i pojedinaca.

Neoliberalna doktrina je poslužila kao teorijska osnova za donošenje projekta o globalizaciji (drugo ime za kolonijalizam) – jednog od najvažnijih projekta zapadnih zemalja u drugoj polovici 20. veka – koji je nazvan ,,Vašingtonski konsenzus” (Vašingtonski dogovor). Ovaj Projekat je – po nalogu državnog establišmenta SAD – izradio Ekonomski institut za međunarodnu ekonomiju (trust mozgova) iz Vašingtona koga personalizuje ekonomista Džon Viljemson (John Njiliamson). Projekat je lepo uobličen u deset tačaka ili reformskih politika – koje su delimično već bile sadržane i u doktrini neoliberalizma – a među njima su najvažnije: privatizacija javnih preduzeća i svih javnih resursa, liberalizacija trgovine, liberalizacija finansijskog tržišta, liberalizacija stranih direktnih investicija, ukidanje subvencija i deregulacija propisa koji ometaju ulazak na tržište.. Može se oceniti da se jedna od osnovnih ideja – kojom su se rukovodili autori ovoga manifesta – ogleda u nameri da se sa nekoliko strateških tačaka ukloni država iz ekonomske sfere i da se umanji njen uticaj. 

Ostale tačke su samo forma da bi se zamaglile namere, odnosno cilj Projekta. Sa Projektom su se saglasili – MMF, Svetska Banka i Ministarstvo finansija SAD, a potom ga je 1989. godine kodifikovao Džon Vilijemson (John Williamson) i predstavio javnosti kao ,,najbolji” model za dinamičan rast i razvoj zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji te ga nazvao ,,Vašingtonski koncezus”. Verovatno je tako nazvan zato što su ga usvojile tri najvažnije svetske institucije, a ne zbog toga što su ga najpre (pod prinudom) prihvatile zemlje Latinske Amerike.

Tako je donošenjem Vašingtonskog konsenzusa, ozakonjena i doktrina neoliberalne ekonomije.

Nakon srpske oktobarske revolucije, međunarodna zajednica nam je nametnula ,,dobre usluge” kroz već spremljene programe reformi i ,,obučene” inostrane savetnike. Oni nisu imali previše težak zadatak, jer domaći vazali nisu ni razmišljali o modernizaciji zemlje i o razvoju ekonomije koja bi se sprovodila u interesu većine njenih građana. Sebe su smatrali ,,Bogom datim vladarima” i odmah su prihvatili univerzalni program neoliberalne ekonomije baziran na Vašingtonskom konsenzus i nastojali da verno implementiraju sve njegove instrumente. Posledice su katastrofalne i još će se dugo i dugo osećati.

Predlozi rešenja za spas srpskog naroda i Srbije

Neophodno je hitno odustajanje od pogubne neoliberalne ekonomije te dosadašnji atipični model – koji se zasniva na rasprodaji imovine, stalnom zaduživanju, nepotrebnom uvozu i potrošnji nezarađenog – zameniti sa tipičnim modelom privređivanja, odnosno sa domaćinskom ekonomijom.

Odustajanje od neoliberalizma znači: odustajanje od daljnje devastacije i rasprodaje državne imovine i strateških resursa, odustajanje od daljnjeg razgrađivanja države i državnih funkcija, odustajanje od koncepta uništavanja domaćeg bankarstva i domaće trgovine te prestanak favorizovanja tuđih banaka i tuđih trgovina, odustajanje od vođenja diktirane monetarne politike i poigravanja sa kursom dinara, odustajanje od bankarske i finansijske politike na bazi visokih kamatnih stopa, odustajanje od koncepta ekonomskog opstanka (jer ne može biti razvoja) na bazi stranih direktnih investicija, odustajanje od totalne liberalizacije i uvođenje podnošljive liberalizacije prema stepenu našeg razvoja, odustajanje od daljnjeg državnog zaduživanja i trošenja nezarađenog, zamena socijalno-prisilne štednje sa politikom stimulativne štednje, odustajanje od daljnjeg prepuštanja medijskog prostora stranim medijima, odustajanje od napuštanja srpske kulure i tradicije i nasilnog uvođenja vesternizacije, odustajanje od dopuštanja tzv. nevladinim organizacijama da se poigravaju sa nacionalnim pitanjima i životima građana Srbije, odustajanje od daljnjeg dopuštanja raznim agenturama da vršljaju po našoj zemlji, odustajanje od izvršavanja naloga iz Brisela i Vašingtona koji nisu u interesu Srbije i Srpskog naroda i još mnogo toga.

Iz navedenog se najbolje može oceniti šta bi trebali i šta ne bi smeli raditi. Već je rečeno koji bi model ekonomske politike bio najprihvatljiviji za naše prilike. Međutim, novi koncept ekonomije ne može se izgraditi preko noći. Treba doneti set propisa sa mnoštvom ideja i principima sa kojima se može odgovoriti na sve sadašnje i buduće izazove. Najpre treba sprovesti korenite reforme u svim privrednim i finansijskim segmentima i napraviti strategiju za izlazak privrede i društva iz sadašnje krize i projektovati postepeni razvoj. Razvoj bi trebali zasnivati na primenjivom znanju i investicijama u infrastrukturu (razvoj nauke i građevinarstva), kao i na još četiri osnovna privredna pravca, a to su: industrijalizacija – bazirana na savremenim tehnologijama – razvoj energetike, razvoj poljoprivrede i saobraćaja.

Jednostavno rečeno, osnovni cilj ekonomske politike treba biti dugoročno održiv opstanak i dinamičan privredni rast i razvoj društvene zajednice iz čega treba da se ostvari poboljšanje blagostanja, odnosno poboljšanje kvaliteta života svih građana.